Копаоникованије, блесак други

with Нема коментара
 
 
Стаклена тишина. Топле новогодишње сијалице жмиркају, за рецепцијским шанком никога, сепареи дочека празни. Директна слика из прошлости погађа право у садашњост: шаховски турнир у наредних недељу дана; табле, фигуре и анализе по холовима и собама распрострте; ресторанске сале један-на-један постављене,  измешани откуцаји и удари сатова у етру прште... Било некада негде, можда некада и овде. Сада, овим простором само подстакнуте визије… 
 
 
Ескимкапа:
Ooo, добро ми дошла! 
Топи се снег доласком твојим,
Шетње несметане предвиђам биће.
Чекати много не бисмо смеле,
По залазак ја бих да идемо -
Једина свежа нада што ми оста
У кошмару масовнога овог пијанчења.
Мислим, није да смо строге тако,
И за нас жестоке производње домаће имаде,
Да пред покрет загрејемо стазе и богазе,
Него  мене више опијају  узвишења и јеле младе
Што одблеске шаљу нам међ' ове конаке високе...
 
Обузе ме чудесна милина кад чух да истомишљеника лако нађох.
Често је довољно само кренути и без посебне припреме замишљени путеви се намећу и жељене околности пред очима искрсавају...

У глас:
Живели! Живели! 
(Просу се одјек низ стазу предвечерњу) 
Дух јак и наклоност према природи нека нас прате,
На Сунчаној планини овој и походима будућим свим!
Ка врху сада кренимо, нижем од Панчићевог за мало,
Ка месту што на слојевитост шарену гледа,
Ваздушне струје где устајалост равнице из плућа гоне,
Изнад лампиона града,
У подножју слободе! 

Има неке посебне симболике и узвишености иза тог појма планина, иза тог хода на горе. Полако са мислима почињем дијалог да водим. У том замишљеном ходу заборављам за капу и рукавице, једино мараму преко уста покушавам да задржим и схватам у убеђености својој тренутној, да детаљи прошлости нестају сваким новим оштрим уздахом, да се лажи филтрирају, а маскираности огољене постају. Да ли је нешто остало?
И шта је то што чврсто лелуја на овом ветру спасоносном од живота мог досадашњег?
Кљуцну ме трзај. И тај ветар. И снег, мешани вештачки и домаћи. Жури сумрак, газимо ми. Ескимкапа одлучног осмеха, срећна, хита неустрашиво узбрдо, а мени и даље леђа скривају изненађење.
 
Црвенкапа:
Нека, нека, још нећу да се окренем.
Већ су ми довољно плућа уплашена,
Ко зна како ћу поднети још ту опијеност бојама.
И реших сада да запалим столицу ону
На којој месецима преседех лењо,
Или да прибавим неку навику покретну,
Ако се назад у учмалост вратим варошанску...
Чујеш ли ти моје старе јаде,
Као баба од шездесет лета!
 
А онда у сред помисли на згуснуте јеле, сенке и завијање вукова, у истом кораку поскочих, насмејах се и ротирах.
Знате ли како се са висине све лепше и лакше види?
Не, није то...
 
Јануар 2011.
 

Додај нешто