Тремирање

with Нема коментара


Природа нас је позвала... и људи су нас позвали...
на журку... на Сувој планини...


Горња Студена, Дом културе око 22 часа


Није касно.
Из високих прозора не вири мрак.
У дворишту није мук.
Срдачна добродошлица иступа са чињеницама, саветима и пријатношћу
за предстојећи 20. зимски успон на Трем.

- ... изволите бон за послеакцијски пасуљ, изволите учесничке књижице, са срећом сутра!-
На полеђини су сијали стихови Паола Коеља:


„ Буди срећан кад се попнеш до врха:
плачи, тапши,
вичи свој четворици ветрова да си успео,
нека ми ветар – ветар увек дува тамо горе-
прочисти ум,
освежи своја уморна стопала,
отвори очи,
очисти прашину из срца.
Осећај је тако добар,
оно што је било само сан,
удаљена визија,
сада је део твог живота!“


Бојанине воде, планинарски дом око 23 часа


- Добро вече .
- Добро Вам вече, хајте, овде се дуго у ноћ пред полазак весели , од наше песме успаванка се не кроји, придружите нам се, ко год је духом млад сутра ће свеж на врху да се вијори! – из кухиње планинарског дома заорише се усклици тад.
Обичај, ритуал, традиција, или само посебна прилика да се истомишљени духови путешественика провеселе тамо где су старт и циљ веома блиски...
Соло пуцкетање пећи бубњарице најави лаку ноћ, а сасвим убрзо и буђење.


Јутро


Кабанице пролазе.
Нови жамор, нови усклици, сада јасни, чисти, прожети тоном бодрења и јутарње енергичности.
Јесте киша – није киша, хоће киша – неће киша.
Уз гутаљ благослова изворске воде, кренусмо у магловити глиб.

 

Црвена земља - пермска пешчара, тако јако природно забојена, тако дубоко неприродно зарања у свест ненавикнуту. Ето колико се не познајемо, иако обостране симпатије изливамо сваки пут када обујем планинарске ципеле. Вероватно, открићеш и ти о мени успут неки необичан детаљ људских бића...
Беле оштрице – усправни остаци шуме која је некада горела, гребу и развлаче сиви кишни облак низ јаругу, у пратњи палих грана и стабала испреплетаних, скотрљаних... Благи подрхтај. Језа. Ово није филм...
Превој одлуке – изласком на чистину, око црвеног путоказа начинила се стајанка, у свим правцима поглед на исто – сиво ништа. Снег почиње, а сиво ништа по коју одважну групу прогута. Кренути за њима, или зашто си уопште кренуо? Ту смо, дакле.